Ozbiljni ljudi slede stazu čvrsto se držeći uputstva koje ih je dovelo
na ispravan put. Nemački model jeste die beste baš zato jer podrazumeva
evoluciju umesto okretanja sveta na glavu. Gvardiola je dobro izabrao...
Ako pažljivo čitate moje tekstove, makar bili i netolerantni za drugačije mišljenje, znate da nisam fan Pepa Gvardiole. Prosto, Barsa je bolji tim od svog trenera. Nije to nikakva mana, radi se o tome da su šrafovi u podmazanim mašinama lako zamenjivi.
No, isto tako, njemu se olako oduzimaju zasluge za to što je Ronaldinja prineo kao žrtvu fudbalskim bogovima i time oslobodio Mesija iz čarobne lampe. Tačno je, doduše, da je u tom isterivanju Rajkardovih demona iz tima ponekad bio previše revnostan, recimo ono kad je verovatno da će zajedništvo Barsine svlačionice obuzdati Ibrin ego.
Svejedno, nije baš da je bio samo tu da raznosi peškire i brine se o tome da bude tople vode, odnosno da sujeta igrača bude nahranjena. Upravo suprotno, nepogrešivo je znao kada treba saseći nečiji pokušaj da sebi prida preveliku važnost.
Ljudi kao Gvardiola, Ćavi, Pirlo, ti poslednji veliki metronomi svetskog fudbala upravo polaze od, za mnoge nedokučive istine, vrediš kroz poštovanje konja koga jašeš. Bič ti neće pomoći više od šaputanja, autoritet znanja je vazda u velikim ekipama sedeo u prvom redu, ispred galame i gole sile.
Čitavi narodi bi imali ponešto naučiti od takvih genija, ono što mi vidimo kao lakoću je njima samo poštovanje principa
Jeste, o principu je reč.
To što je Gvardiola odabrao Bajern je rešenost da se držiš puta kojim si krenuo.
Sećate se kad su Pinokija ona dva nevaljalca nagovorila da se priključi lutkarskoj družini umesto da nastavi u školu?
Sve Gvardiole ovog sveta sebi ne dozvoljavaju takva lutanja. Bajernova filozofija se oslanja na temelje nemačkog pogleda na svet. Tamo bi Angela Merkel komotno mogla da preuzme ulogu Rumenigea, ništa se ne bi promenilo.
Jedeš hranu koju si zaslužio, letuješ na mestima gde se tvoj novčanik neće znojiti, naše babe su govorile "prostreš se koliko ti je guber dugačak".
Jer, Pep voli urednost, ono što će neko nazvati opsesivnom kompulzijom za njega je svet u kome fudbaler nije Mik Džeger i u kome igra nikad ne gubi smisao, bilo u pumpanju sumnjivih rivalstava, bilo u pretencioznosti samih aktera.
U Čelsiju ili Sitiju takve stvari nisu moguće, to su Dembelije u kojima se može pobediti, ali okolnosti se menjaju brže nego recimo stav prosečnog srpskog političara. Nikad nisi siguran gde se staza kojom si krenuo završava.
O sigurnosti se radi, ne u smislu toga da je lako biti Bajern u Bundesligi, već o tome da ni Rim nije sagrađen preko noći. Ma kako se stvari budu razvijali, Gvardiola je zimzelen, neće opasti do Oktoberfesta.
Pade mi na pamet jedna rečenica bivšeg Barsinog predsednika Nunjesa koji je svojevremeno objasnio da je razlika između Reala i Barselone u prevoznom sredstvu i večeri.
"Dok se mi gnječimo po taksijima i jedemo slane haringe, oni se šire po limuzinama i zalivaju kavijar šampanjcem", primetio je Nunjes pokušavajući da prida veći značaj Barsinim pobedama.
E pa, prijatelji, u ovim ludim fudbalskim vremenima, taksi je udobniji, a usoljena riba slasnija, to je garancija da nećeš ostati praznog stomaka na ulici.
Pinokio je izabrao da postane dečak, od krvi i mesa...
Ako pažljivo čitate moje tekstove, makar bili i netolerantni za drugačije mišljenje, znate da nisam fan Pepa Gvardiole. Prosto, Barsa je bolji tim od svog trenera. Nije to nikakva mana, radi se o tome da su šrafovi u podmazanim mašinama lako zamenjivi.
No, isto tako, njemu se olako oduzimaju zasluge za to što je Ronaldinja prineo kao žrtvu fudbalskim bogovima i time oslobodio Mesija iz čarobne lampe. Tačno je, doduše, da je u tom isterivanju Rajkardovih demona iz tima ponekad bio previše revnostan, recimo ono kad je verovatno da će zajedništvo Barsine svlačionice obuzdati Ibrin ego.
Svejedno, nije baš da je bio samo tu da raznosi peškire i brine se o tome da bude tople vode, odnosno da sujeta igrača bude nahranjena. Upravo suprotno, nepogrešivo je znao kada treba saseći nečiji pokušaj da sebi prida preveliku važnost.
Ljudi kao Gvardiola, Ćavi, Pirlo, ti poslednji veliki metronomi svetskog fudbala upravo polaze od, za mnoge nedokučive istine, vrediš kroz poštovanje konja koga jašeš. Bič ti neće pomoći više od šaputanja, autoritet znanja je vazda u velikim ekipama sedeo u prvom redu, ispred galame i gole sile.
Čitavi narodi bi imali ponešto naučiti od takvih genija, ono što mi vidimo kao lakoću je njima samo poštovanje principa
Jeste, o principu je reč.
To što je Gvardiola odabrao Bajern je rešenost da se držiš puta kojim si krenuo.
Sećate se kad su Pinokija ona dva nevaljalca nagovorila da se priključi lutkarskoj družini umesto da nastavi u školu?
Sve Gvardiole ovog sveta sebi ne dozvoljavaju takva lutanja. Bajernova filozofija se oslanja na temelje nemačkog pogleda na svet. Tamo bi Angela Merkel komotno mogla da preuzme ulogu Rumenigea, ništa se ne bi promenilo.
Jedeš hranu koju si zaslužio, letuješ na mestima gde se tvoj novčanik neće znojiti, naše babe su govorile "prostreš se koliko ti je guber dugačak".
Jer, Pep voli urednost, ono što će neko nazvati opsesivnom kompulzijom za njega je svet u kome fudbaler nije Mik Džeger i u kome igra nikad ne gubi smisao, bilo u pumpanju sumnjivih rivalstava, bilo u pretencioznosti samih aktera.
U Čelsiju ili Sitiju takve stvari nisu moguće, to su Dembelije u kojima se može pobediti, ali okolnosti se menjaju brže nego recimo stav prosečnog srpskog političara. Nikad nisi siguran gde se staza kojom si krenuo završava.
O sigurnosti se radi, ne u smislu toga da je lako biti Bajern u Bundesligi, već o tome da ni Rim nije sagrađen preko noći. Ma kako se stvari budu razvijali, Gvardiola je zimzelen, neće opasti do Oktoberfesta.
Pade mi na pamet jedna rečenica bivšeg Barsinog predsednika Nunjesa koji je svojevremeno objasnio da je razlika između Reala i Barselone u prevoznom sredstvu i večeri.
"Dok se mi gnječimo po taksijima i jedemo slane haringe, oni se šire po limuzinama i zalivaju kavijar šampanjcem", primetio je Nunjes pokušavajući da prida veći značaj Barsinim pobedama.
E pa, prijatelji, u ovim ludim fudbalskim vremenima, taksi je udobniji, a usoljena riba slasnija, to je garancija da nećeš ostati praznog stomaka na ulici.
Pinokio je izabrao da postane dečak, od krvi i mesa...
Nema komentara:
Objavi komentar